Ve­o­ma sam dir­nut tra­gič­nom po­gi­bi­jom par­ti­zan­skih ra­nje­ni­ka u se­lu Iz­go­ri kod Ma­gli­ća, kao i mu­če­nič­kom smr­ću su­pru­žni­ka Ja­go­ša i Je­vro­si­me Je­vre Ra­bre­no­vić sa bra­ćom Vi­da­ko­vić iz Moj­kov­ca.
Že­lim da se ta te­ška i kr­va­va dra­ma još jed­nom obje­lo­da­ni i otrg­ne od za­bo­ra­va. Ovo uto­li­ko pri­je što su ti par­ti­zan­ski ju­na­ci po­o­dav­no za­bo­ra­vlje­ni. Po­ku­ša­ću da što sli­ko­vi­ti­je i objek­tiv­ni­je pri­ka­žem te do­ga­đa­je i tra­gi­ku nji­ho­ve smr­ti.
Ne­ma ni­ka­kvih ne­ja­sno­ća i ne­do­u­mi­ca ko je sve iz­go­rio u ži­voj va­tri par­ti­zan­ske bol­ni­ce 1942. go­di­ne. Cen­tral­na bol­ni­ca je bi­la smje­šte­na u osnov­noj ško­li u se­lu Iz­go­ri. Odav­no sam bio za­in­te­re­so­van da što vi­še sa­znam o tom slu­ča­ju jer je je­dan od ra­nje­ni­ka bio i moj ujak Dra­go­ljub Stan­kov Bu­la­to­vić iz Moj­kov­ca. Ali, bez ob­zi­ra na to, nji­ho­va mu­če­nič­ka i he­roj­ska smrt oba­ve­zu­je da se ka­že isti­na. Sa­ma po­mi­sao na to da su za­jed­no ži­vi go­re­li u og­nju po­tre­sa i zgra­ža­va sva­kog nor­mal­nog čo­vje­ka. Evo ime­na tih be­smrt­ni­ka: Iko­vić P. Ra­di­sav – Lać­ko iz La­ća, Da­ni­lov­grad, Se­ra­tlić I. Lju­bo­mir Lju­bo iz Bu­ko­vi­ce, Šav­nik, Đur­ko­vić V. Živ­ko iz Bre­za­na, Pi­va, Ka­ra­džić I. No­vak iz Pet­nji­ce, Šav­nik, Pa­vi­će­vić I. Ra­do­van iz Rso­je­vi­ća, Da­ni­lov­grad, Pe­ro­vić Ko­sta Ko­le, prav­nik iz oko­li­ne Da­ni­lov­gra­da, Ma­šić V. Đur­ko iz Du­ži, Šav­nik, Bu­la­to­vić Stan­ka Dra­go­ljub, iz Moj­kov­ca, Ma­ri­no­vić M. Ša­ko iz Oči­ni­ća, Ce­ti­nje, i Ko­pi­to­vić R. Pa­vle iz Br­če­la, Bar.
Po­da­ci ko­je sam do­bio iz Gac­ka o spo­me­ni­ku ili spo­men-obi­ljež­ju tim mu­če­ni­ci­ma, ali i ju­na­ci­ma he­roj­skog dr­ža­nja, u se­lu Iz­go­ri ve­o­ma su ne­za­do­vo­lja­va­ju­ći. Na pred­njem zi­du, po­red vra­ta te ško­le, ne­kad dav­no bi­lo je is­pi­sa­no far­bom tam­ne bo­je ne­ko­li­ko ne­ja­snih skra­će­ni­ca iz ko­jih se ne mo­že go­to­vo ni­šta pro­či­ta­ti ni­ti sa­zna­ti. Evo tog tek­sta: C. bol­ni­ca V. Š. Spa­lje­na od ital. i čet. za­jed. sa ranj. ma­ja 42. g.“ Po­red to­ga ucr­tan je i krst u kva­dra­tu, vje­ro­vat­no kao ozna­ka bol­ni­ce. I to je sve. Ni­je ucr­ta­na čak ni zvi­je­zda pe­to­kra­ka pod ko­jom su svi iz­go­re­li. Čud­no je da ni­je upi­san čak ni ta­čan po­da­tak o mje­se­cu ka­da se de­si­la ova te­ška i kr­va­va dra­ma.
Sma­tram da je neo­p­hod­no da Sa­vez bo­ra­ca NOR-a raz­mo­tri, osmi­sli i kva­li­tet­ni­je ob­no­vi spo­men-obi­ljež­je.
Pre­ma sa­zna­nju ko­jim ras­po­la­žem, po­red ško­le u se­lu Iz­go­ri, ta­da je spa­lje­na sa­mo ku­ća Mir­ka Šu­pi­ća, u ko­joj ni­ko ni­je na­stra­dao. Svi ra­nje­ni­ci iz se­o­skih ku­ća bi­li su pri­ku­plje­ni kod ško­le ra­di eva­ku­a­ci­je pre­ma Ze­len­go­ri. Zbog br­zog na­stu­pa­nja ne­pri­ja­te­lja, ni­je­su uspje­li eva­ku­i­sa­ti bol­ni­cu i ra­nje­ni­ke, pa su ih mo­ra­li osta­vi­ti. Po­sled­nja ih je, pla­ču­ći, na­pu­sti­la bol­ni­čar­ka Mi­ra Iva­no­vić, ko­joj su do kra­ja ži­vo­ta od­zva­nja­le u uši­ma i u du­ši nji­ho­ve po­sled­nje ri­je­či: „Zar nas i ti, Mi­ro, osta­vi?”
Još je­dan sli­čan pri­mjer. Tra­gič­na smrt su­pru­žni­ka Ja­go­ša i Je­vro­si­me Je­vre Ra­bre­no­vić, pro­svjet­nih rad­ni­ka, pr­vo­bo­ra­ca, i bra­će Vi­da­ko­vić, ta­ko­đe uče­sni­ka NOR-a od 1941. go­di­ne. To­ga tra­gič­nog da­na 1942. go­di­ne, bra­to­u­bi­ce su, pred oči­ma nji­ho­ve dje­ce i po­ro­di­ce, stri­je­lja­li Ja­go­ša Ra­bre­no­vi­ća, tri­na­e­sto­jul­skog usta­ni­ka i ko­man­dan­ta Kom­skog ba­ta­ljo­na u bi­ci na Plje­vlji­ma, nje­go­vu su­pru­gu Je­vro­si­mu Je­vru, uči­te­lji­cu, uče­sni­ka NOR-a od 1941. go­di­ne, i bra­ću Vi­da­ko­vić, ta­ko­đe pr­vo­bor­ce, iz Moj­kov­ca.
Od pr­vih usta­nič­kih da­na 1941. go­di­ne, Ja­goš i Je­vra pre­se­li­li su iz Po­lja, gdje su slu­žbo­va­li kao uči­te­lji, u rod­nu Bi­stri­cu, ko­ju su već ta­da zva­li Ma­la Mo­skva zbog ma­sov­nog uče­šća na­ro­da tog kra­ja u Tri­na­e­sto­jul­skom ustan­ku 1941. go­di­ne. Ja­goš i Je­vra su stu­pi­li u par­ti­za­ne, a dje­cu osta­vi­li kod ro­di­te­lja. Uče­stvu­ju u bor­ba­ma za Ko­la­šin, za stva­ra­nje slo­bod­ne te­ri­to­ri­je u Cr­noj Go­ri. Kra­jem 1941. go­di­ne Ja­goš po­sta­je ko­man­dant Kom­skog ba­ta­ljo­na, ko­ji se is­ta­kao hra­bro­šću i po­žr­tvo­va­njem u plje­valj­skoj bi­ci. Na­kon po­vla­če­nja par­ti­zan­skih sna­ga u Bo­snu, Ja­goš i Je­vra, po za­dat­ku, osta­ju u po­za­di­ni, jer će ta­ko naj­bo­lje ko­ri­sti­ti po­kre­tu. Pri­klju­či­li su se moj­ko­vač­koj ge­ri­li za­jed­no sa bra­ćom Vi­da­ko­vić. Ge­ril­ci su se na­la­zi­li u jed­noj pe­ći­ni u Do­bri­lo­vi­ni, u ka­njo­nu Ta­re. Čet­ni­ci su or­ga­ni­zo­va­li po­tje­re i an­ga­žo­va­li špi­ju­ne da ot­kri­ju ge­ril­ce. Do pr­vog sni­je­ga ni­šta ni­je­su uspje­li da sa­zna­ju. Ta­da su ot­kri­li trag, pa do­vo­de jed­nu voj­nu je­di­ni­cu ko­ja op­ko­lja­va pe­ći­nu i po­zi­va ih na pre­da­ju, ali ge­ril­ci to ne pri­hva­ta­ju. Po sni­je­žnoj me­ća­vi i ja­koj hlad­no­ći, do­ve­li su dje­cu Ra­bre­no­vi­ća i Vi­da­ko­vi­ća pred pe­ći­nu i ti­me ih uslo­vi­li da se pre­da­ju i one­mo­gu­ći­li da se oru­ža­no bra­ne jer bi pu­ca­li u svo­ju dje­cu. Ge­ril­ci od­lu­če da se pre­da­ju.
Dok su ge­ril­ci u pe­ći­ni rje­ša­va­li šta da či­ne i šta da od­lu­če, ču­li su is­pred ula­za u pe­ći­nu pi­sku, plač i je­ca­je svo­je dje­ce i že­na ko­ji­ma su zli­kov­ci pod­no­si­li no­že­ve pod gr­lo. U pe­ći­ni je bi­lo i jed­no sr­ce, sr­ce maj­ke Je­vre i uči­te­lji­ce polj­ske dje­ce ko­ju je uči­la. Sa­mo za­mi­sli­mo ka­ko je njoj bi­lo slu­ša­ti pi­sku i je­ca­je svo­je i dru­ge dje­ce ko­je su bra­to­u­bi­ce do­ve­le da vi­de tra­gič­nu smrt svo­jih ro­di­te­lja. Od­lu­ka o pre­da­ji do­ne­se­na je sa­mo zbog dje­ce. Ka­da su ih iz­ve­li, dje­ca su kre­nu­la k nji­ma, ali su im dže­la­ti za­bra­ni­li da im pri­đu. Čet­ni­ci su po­če­li da vri­je­đa­ju ge­ril­ce i nji­ho­ve po­ro­di­ce. Je­dan čet­nik po­čeo je da pje­va:

„Mla­đen, otac par­ti­za­na,
te­ško di­še ovih da­na,
od če­ti­ri si­na svo­ga,
sa­da ne­ma ni­jed­no­ga“.

Čet­ni­ci su pri­hva­ti­li ovu pje­smu i da­lje na­sta­vi­li sa vri­je­đa­nji­ma. Či­ta­vu noć su ih sa­slu­ša­va­li ka­ko bi ih na­tje­ra­li da oda­ju svo­je sa­rad­ni­ke i osta­le po­dat­ke i taj­ne. Ge­ril­ci su ću­ta­li i ni­šta ni­je­su oda­li upr­kos ve­li­kim mu­če­nji­ma. Kad je Pa­vle Đu­ri­šić čuo da ne­će ni­šta da pri­zna­ju, na­re­dio je da ih od­mah ubi­ju.
Na pu­tu pre­ma mje­stu gdje će bi­ti stri­je­lja­ni, po na­re­đe­nju Pa­vla Đu­ri­ši­ća, za­kla­li su Mi­la­na Mla­đe­no­va Vi­da­ko­vi­ća, pred­sjed­ni­ka NOO op­šti­ne Po­lja. Ta­da je Je­vra uz­vik­nu­la: „Sram vas bi­lo!“ Za stri­je­lja­nje su po­stro­je­ni Ja­goš No­vi­ce Ra­bre­no­vić, nje­go­va su­pru­ga Je­vro­si­ma Je­vra i Đor­đi­je, Mi­raš i Jan­ko Vi­da­ko­vić.
O ovom slu­ča­ju La­lić je na­pi­sao knji­gu „Pr­vi sni­jeg“ i ti­me ovje­ko­vje­čio ove par­ti­zan­ske ju­na­ke.
Par­ti­zan­ski ra­nje­ni­ci i ge­ril­ci su po­bi­je­ni, ali ni­je­su po­bi­je­đe­ni. Oni se ni na sa­mrt­nom ča­su ni­je­su od­re­kli svo­je ide­o­lo­gi­je, ru­ko­vod­stva i par­ti­je. Osta­vi­li su sna­žan uti­sak na pri­sut­ne sta­nov­ni­ke i na za­pre­pa­šće­ne čet­ni­ke. Ova­kvo he­roj­sko dr­ža­nje po­zi­tiv­no je dje­lo­va­lo na sve pri­sta­li­ce i sim­pa­ti­ze­re na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta. Oni su i u po­sljed­njem tre­nut­ku ži­vo­ta osta­li pa­tri­o­te i ve­li­ki ju­na­ci, od či­je su hra­bro­sti gu­bi­li dah i stre­ca­li nji­ho­vi ne­pri­ja­te­lji.
Nji­ho­vu mla­dost, ple­me­ni­tost, pa­tri­o­ti­zam i hra­brost mo­ra­mo ču­va­ti u traj­nom sje­ća­nju. Ču­va­ju­ći uspo­me­nu i ne­za­bo­rav na njih ču­va­mo i na­šu isto­ri­ju, na­šu sa­da­šnjost i bu­duć­nost. Oni su svo­ja ime­na kr­vlju upi­sa­li u na­šu sa­vre­me­nu isto­ri­ju. Nji­ho­vo dje­lo osta­je traj­ni pri­mjer da­na­šnjim i do­la­ze­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Nji­ho­va ime­na bi­će si­no­nim za hra­brost i pa­tri­o­ti­zam, a nji­ho­va žr­tva nas oba­ve­zu­je na traj­ni ne­za­bo­rav.
Da­kle, oni su ju­na­ci i he­ro­ji svo­ga vre­me­na i nji­ho­va Cr­na Go­ra mo­ra ih se sa du­žnom pa­žnjom uvi­jek sje­ća­ti.
Mr Pet­ko Bo­ško­vić,
pen­zi­o­ner i uče­snik NOR-a
Bi­je­lo Po­lje